Crnjanski i Mefistofel

Есеј Црњански и Мефистофел открива нам аутентично тумачење Романа о Лондону Милоша Црњанског. Поред тога што је осветлио најзначајнија упоришта његовог романескног света, Мило Ломпар је ово ремек-дело српске књижевности уврстио у оквире светске литературе. При томе, он је указао на постојање нераскидиве тематске нити између дела која припадају различитим књижевним раздобљима. Та нит оличена је у фигури ђавола.

Есеј Црњански и Мефистофел овенчан је 2000. године Наградом Ђорђе Јовановић.

„У позадини радње Мило Ломпар у најпотпунијој и најоригиналнијој интерпретацији Романа о Лондону открива невидљиво присуство ђавола. Посреди је хипотетички ђаво, „ђаво прозирности“, присутан својом одсутношћу. Он је испражњен од свих трансцендентних садржаја и потпуно поистовећен с предметним светом романа, тако да све што се приповеда појављује се у инферналној, дијаболичној перспективи. Знаци ђаволовог невидљивог присуства откривају се свуда: у свепрожимајућој симболици секса, у анимализацији мушко-женских односа, у „епохалној порнографији тоталног виђења“, у судару појединца са мегалополисом који добија размере митског Левијатана, у подземним просторима радње (подрум, подземна железница). У светлу водећих идеја XX века – показује Мило Ломпар – тај роман има капиталан значај. Као што је Булгаков разорио комунистички мит, а Томас Ман нацистички, тако је Црњански у Роман о Лондону деструирао трећи велики мит тог столећа, либерално-демократски.“ - Јован Деретић, Историја српске књижевности, 2002.