Kanon potištenog uma

„Писање о себи је депресивно. И зато, уместо о себи, Адријан пише о својим болестима, педантно, детаљно, скоро никада без извесног, сасвим спонтаног, литерарног ефекта. Ако би нека пошаст или неко језиво варварство прождрало све писане споменике овога доба и ако би за десет или двадесет векова археолози ископали из неке радиоактивне јаме Адријанову укоричену свеску, извесно је да би то откриће послужило будућим истраживачима као материјални ослонац за тврдњу да је XXI век био одређен владавином такозване ’хипохондријске парадигме’. И гле ироније, они у томе не би претерали! Човек данас познаје своју крвну слику боље него своје укућане.“

Већ у прва два романа Филип Грбић показао je дар да посредством интригантне приче која се чита у даху успешно сједини широка класична знања, дубоке увиде о савременом свету и описе урбаног живота младих људи, спутаних страстима и лажним мњењима. У најновијем, трећем роману, ауторова вештина компоновања складне целине од разнородног, наизглед неускладивог материјала, попримила је, такорећи, музички карактер.

Најпре, уместо једног јунака који приповеда у првом лицу, у овом роману сусрећемо се сa троје протагониста: њихове различите гласове обједињује приповедање у трећем лицу – иако уз нескривену, пријатељско-братску наклоност приповедача према њима; њиховим различитим темпераментима – душевним тоналитетима – заједничко је, као основни тон, осећање потиштености; њихове различите судбине, једнако обележене неуспехом, чудесно се укрштају и сплићу у један ток, који води ка трагичном расплету. Поврх тога, будући да радња романа обухвата најскорију прошлост, током које су се драматични догађаји од глобалног значаја одигравали са досад незабележеном учесталошћу, ваљало је и ту хистеричну какофонију историје укомпоновати у хармонију уметничког дела.

Канон потиштеног ума виртуозан је роман, чија ће меланхолично-апокалиптична канонада задуго одјекивати оронулим здањем српске књижевности.

Мирко Јовановић